Проблем са неким атеистима није ништа мањи него ни са неким хришћанима. Да не улазимо у проценат колико таквих има јер је „статистика незахвална ствар“ (Достојевски). О чему, дакле, говоримо? О томе да и једна и друга страна, претендујући на апсолутизам истинопоседовања, сецирају Бога својим умним патоанализама као да пред њима није Личност већ леш са којим, према нахођењу својих страсти, могу чак и професионално, не нужно нестручно, да врше научну обдукцију. Ништа од тога не би било спорно да пред њима није Личност јер се на тај начин, гурајући односност у страну као периферну стварност, за императив узима људска мера у односу према безличном концепту коју ови или они кругови називају Богом.

Све то поигравање, налик дечијем откривању својих првих полних нагона, подсећа инфантилно на једну метежну пијацу где се поред разних ствари из смећа упоредо са њима продају иконе. Не знам како се у свој тој патологији самопоуздања не осећа стид у свој тој академштини. Чак и од стране оних који идентификују адекватно стање ствари, види се да и поред неких стручних парадигми (као на пример докторат које нису мерило ни мозга а камоли непрофанизоване побожности) људи на нивоу човечности итекако могу бити неотесани попут фанатика који би да гурају руке у нечије груди.

Све у свему, стичем слику, баш на основу познавања тих стручних људи, а не ради сумње у њихове компетенције, да и поред инсистирања на богословљу а не на богословштини, која је одавно протерала парадоксе опитне пневматологије, Личност Божија се некако неутралише, гура на периферију постојања, чак и поред декларативног истицања Бога пред сопством али театрално и пред другима. Ненаивни умови, не и злуради, то могу лако да уоче. Бог је постао пасиван објекат са којом се врше анализе. Вољеном бићу тако нешто не бисмо радили. Наравно, друга је перцепција ако је љубав полазни мотив. У том случају, научна методологија и персонална интеракција налазе заједнички језик. Све остало је теофашизам, теототемизам, теофразизам, далеко од личног стваралаштва, чак и код оних који богословским маршом атакују на епигонство а делима га не одричу, јер се и у критикама служе туђим мислима. Тако многи, контрадикторно, управо иза књига, али све чешће иза одређених положаја, крију своје фрустрације, које пре или касније, постану референтне тачке „меродавног – немеродавног“, па се маскиране у теолошке појмове, а некад ни то, користе као таоци самопромоције и себенаметања. Феноменологија другачијости им је позната само у теорији. Док о Богу све знају, дотле о људима апсолутно ништа не знају.

Зато свака теологија која постане сама себи циљ, не може постати носилац благодатног идентитета, а самим тим циљем, сву своју веру види једино у немилосрдним дебатама где се примат Божији користи само ради личног престижа. Као да је постало секундарно колико се Бог устоличио унутар човека а да једина теоострашћеност почива у томе колико нешто знаш о Богу којег заправо немаш у себи.

Advertisements