Мрзим смењивање, све што нема регуларан одјек. Понављање у круг чини да крв у венама своју путању има. Докле више опит глупости! Јадно је ово плагирање свести: знати све да поновиш око себе а сам ништа да створиш. То није мудрост јер је то и одлика бесловесних, да имитирају уместо да размишљају. А ја не могу да продрем у сваки угао. Не јер он није оштар него јер је мој нос туп. О, како је досадна интроспекција без других. Ко зна, можда и ја једном постанем сведок личности у себи. То ће бити када скинем ове комплексе исфрустриране природе. Желим да порастем, да постанем једноставан, отворен за сваку реч којој могу дати смер. Али прво морам да се смањим. Да испарим. Или је то константно дисање изазова?
Тренутно немам свест о себи. Једем прљавим рукама. Допада ми се несвест о себи заузетој свешћу о другоме. Чини ми се да треба увек нешто ружно другом да се деси да бих ја прогледао истином. Зашто ми се то не догађа инспирисан када се треба нешто лепо другом догодити? Нервозни импулси на вези. Сви смо на истој фреквенцији али не добију сви слободну линију. Сви тражимо јефтине калупе по скупој цени, и то су све илузорни обрасци слободе.

Црви још бораве у мојој кожи…

Advertisements