Зашто се боре мисли моје? Фамозно питање. Јер се ум бори између онога што јесте и онога што није реално постојање. Немилосрдност дихотомије. Ако бисмо сагледали сво аскетско крволиптање молитвом за цео свет, на пример, једног монаха у келији, увидели бисмо да је сва његова агонија у борби са фантазмима који му се нуде или који га силују против његове воље. Није то наивна арена. То бар зна свако ко је провео дуже времена са собом неголи са другима.

Фантазме има свако. Нису зли сами по себи јер сваки фантазам подсећа на боголикост човека да истим ствара. Имамо пуно научника, књижевника, теолога, итд., који су својим фантазмима потврдили да се њоме истина не може искривити, као што има истих који су у истим застранили. Па ипак, човек као да увек бивствује у фантазмима и они готово никада не престају да се саопштавају и присаједињују свесном и несвесном аспекту нашег сопства. Види се то на замишљеним пролазницима, види се то на сломовима у нама. Има људи за које су фантазми реалнији од стварности где се обрачунавају са вама у помислима иако сте километрима далеко.

Фантазми једнако нападају и атеисте и хришћане, нема то везе са религијом, али има везе са тим колико ће човек поверења (уверења, вере) поклонити неком фантазму јер од тог момента настаје реализација у одређеном процесу историјског постојања а што неминовно имплицира интеракцију са другим члановима друштва. Човек је урушавајуће биће подељено ударима смртне осе. Фантазми ту дођу само као параван да исплива на површину дубина наличија. Ко не ствара доброделање, нестворени ход, неминовно постаје плен својих фантазама. Али, ипак, фантазми не гледају на врлине, него се и унутар њих могу размножити. Могу, дакле, да буду присутни у свакој животној ситуацији и претешко је одредити позицију са које стране неки фантазам прилази човеку да га убеди у фикцију другачијег постојања од постојања у свету. Занимљиво постаје када се ирационалном аспекту фантазмагорија покушава придати рационално оправдање, макар на нивоу грехољубља.

Са верујућим људима проблематика се усложњава. Јер, поред исконских дуализама, они имају проблем са фантазмима религиозног карактера који махом врхуне у самосажаљењу или самовеличању уобличеним разним фрустрационим параметрима а да суштинска позадина ствари нема никаквог додира са верском конотацијом иако се као таква презентује. Не треба превидети да поред (обнављања) сећања, (непрестане) аналитике, (наизменичних) страсти, постоје и (повремени) демонски наговори на заснивање сопства по имагинарним начелима које само у уму застрањеног делују логично и хармонично.

Ко се никад није надвио над литицом личне застрањености не може да увиди опасност о којој говоримо. То је смрт страшнија од телесне смрти јер се ради о идентитету конкретног бића. Најгоре што се може десити човеку јесте да пред Оним Који једино ослобађа од илузије постојања, остане под утицајем фантазама колико год декларативно и делима изгледао као хришћанин.

Тако, само реалним искуствовањем Тројице, партиципацијом Царства, даха богослужбеног, саборног и личног, долазимо до отрежњујућег поништења свега што јесмо, не ради ништине, него ради усидрености у Другог Који Својим инсталирањем унутар нас успоставља место испуњене празнине тако да од фантазама ништа не остане. И тек у том светлу, добијајући очи есхатолошког еона, са страхом и тескобом можемо увидети: колико људи око нас живе у фантазмима; колико је страшно било наше претходно постојање; и колико још страшније може бити повратак у исто гнездо отпадања од Једино Трезвеног.

Рођење новог пневматолошког човека не може бити без дефетишизације сопствених фантазама, а са друге стране, човек не могавши бити без фантазама, чак и са новим Духом у костима и венама, може њима усмеравати своје кретање које изнова, дивљаштвом смрти, тражи стално кроћење од идолофикција. Стога, мимо разних умокреатора злофантазија, фантазам треба користити, макар на свесном нивоу ако већ не можемо контролисати несвесна кретања, као платформу да се њоме директно винемо ка Светој Тројици напуштајући претходно наталожене обрисе.

Advertisements