Крхотине драже човека. Са које год стране да долазе армије чији поклич обећава покољ или разузданост. Човек живи од фасцинација, колико год биле ретке. Хтео то или не, зависи од онога што му даје осећање задовољства, колико год то био можда и промашен императив. Свакако, није свако задовољство хедонистичка гротеска. Човек је биће лутања. Чак и када је усидрен у неког или нешто, он није постојана категорија. Некад, гледајући толике замишљености око мене, схватам да осим робовласничких главобоља, човек жели да је увек на неком другом месту. Мало ко улази у коштац са безазленошћу постојања које није оптрећено строгим протоколима. Зато се не бих сложио са некима да не зависи наше расположење од оних са којима смо у додиру. Јер, чему радост лекара међу болесним пацијентима ако његова еманација не допире до оних који су незахвалност изабрали као канцерогену огорченост битисања. Човек остаје сам у својој патњи, чак и када реалне патње нема, јер се превиђа трагедија смртности природе и ненормалног пулсирања унутар живота њоме. Смрт показује човеку да овај живот није довољан, колико год апетита наишло на напојене желуце. И само онај ко то препознаје, узима репертоар свог живота као могућност да усади нове клице калемећи се на нешто или неког што он сам није. Деранжираност добија другачије мотиве за интроспекцију и реализацију. У супротном, зуби остају у месу.

Advertisements