Свет је одавно одевен у црнину. Нема ту ничег новог осим загонетке да ли се човек пасује према идиотизмима. Светлост постаје привилегија нестатичних посматрача. Шупљина фасцинира, хипнотише жртву. Жртва не зна да је жртва. Жртва не жели да види себе као жртву, отуда и сујета која брани поднебље илузије. Кроз нас пролазе разни таласи. На шокове смо постали индиферентни. Револуције препуштамо другима. Емитујемо само своје параметре и нудимо их, некад и агресивно, као беспоговорне обрасце реалног постојања. Критички став је похвалан, иако недостаје, али некад постаје сам себи циљ. Често наликујемо ларвама. Болујемо од разноврсних спектара жеља. Жеља које махом одричу другог чак и када немамо такве намере. Човек је инфициран светом јер га има у својој природи. Али свет од човека зависи. Човек то не разуме. Човек хоће нешто друго. Хоће да искористи свет као курву властите порностратегије постојања. Управо тим „културним“ искањем од света да се усред њега ушушка као легло показује се трагедија самопостојања. Државни калупи, пак, на други начин исисавају из човека сокове живота. Тешко је не залутати. Превише је бриговати. Постоје излази, али имају цену. Време и простор су воденица смрти. Али и живота. Парадокс на квадрат. Одрећи се сопства а остати у сопству – ништавило ради бесмртности. Радикалног захвата нема јер се не може изван времена и простора. Или, пак може? Бар Црква нуди такво узношење Духом са Којим се не зна да ли је у телу или изван тела. И тек из амбиса Духовалентности, пржећи се несагориво, димећи несмрдљиво, увиђаш пролазност свега око чега се крви ломе, и да твом новостеченом вечнобићу, које се изнова рађа на Нутринама Другог, остаје да пустиш свет да живи у самозабораву.

Advertisements