Аутентичност се данас мери количином експлоатисаних патологија. Што се више показујеш болеснијим у неким стварима, тако наводно подижеш себи ранг оригиналности.
Да ли у томе има изазова? То није питање за здравоумне. А здравоуман је сваки онај који изнова преиспитује ниво водостаја сопствене патологије који варира сваким удахнутим тренутком. Код болесних те самокритичне упитаности нема. Они мисле да су здрави чак и када све објективне околности указују на алармантни пораст дихотомије у њима самима. Свакако, данас се и патологија облачи у разне трендове и идеологије, неретко и у идеализације и религије, али све зарад индустријализације мегаломанских интереса.
Кризе идентитета нема јер – нема ни идентитета! Да има идентитета, криза би кроз себе указала лоцирањем шта је проблематика која не ваља. Овако, патологије се коте као пацови, у дубини себе чувајући од наивних суштину да је сваки садржај болести сразмеран броју наштанцованих ковчега спремних за сахрану. А болесни и у томе виде повод за славље и гозбу.
„Тамо где је лешина, ту ће се и орлови скупити.“

Advertisements