Ако су нам заиста биле чисте намере
Зашто смо онда тако сурово заћутали пред њима
Кад не маримо за снове који вребају завере
Да би се опоменули у њиховим свежањима.

Колико пута више требамо падати да би устали
У револуцији преседана која никога не суди
Да ли би се са својим скандалима зарад другог растали
Или би опет стари барут који се над лешем труди.

Промичу цинични облаци над градом од меда и крви
Чује се вапај сивих сирена које алармом марширају
Под нашим ногама утабани су људи које време мрви
И нико се не покреће на покајање коме срамови скандирају.

 

Advertisements