Наиван је хормон који подразумева дражење нерава као кулминационо одредиште својих егзистенцијалних оријентира. Сваки нервни завршетак бије своју битку, али је чињеница да се свако распеће води између секса и смрти. Бојим се да више немам изговора за своје подвојености. Остаје једно сурово ћутање налик заглављеном детету које црвени у ћошку од казне. Вртим се у круг и кавез не показује алтернативу. Тело је само себи жалац. Слобода је сама себи јадац. Не могу више да удишем природу која нема постојани град.

Уопште ми није јасно како људи не мисле о томе и како само тако са неким срдачним осмехом, попут рекламе за испијање кафе, битишу као да дуализме свог постојања не осећају. Код мене се то манифестује у потпуности пуним осећањем фрагментације где се сваки распарчани комад заклиње у једну стварност кидајући ми биће другим комадима који, вирећи из меса сваки са својом вољом, убеђују у другу стварност. Тад се дословно осећам болесно, ненормално, противприродно. За мене грех није тамо неки преступ, за мене је он кидање бића, киселина који слузаво пршти посред свега што јесам. Попут погледа ископаног ока из демона који хара по нутринама субјекта. Изгнање хармоничних пулсирања где поредак једнако зна за мир, одговорност али и парадоксе који не трпе калупе и генерализације. Надасве, поништење односа са другим који не мари за моју опседнутост идеалистичким формама.

Чињеница је да природа пати од притиска смрти која се пројављује на увек нови начин. И где сам то ја када једем таму – не могу да одредим јер ме нема. Сваки осет постане зла анонимност и страх од другог. Агонија се огледа у ротацији својих палих афинитета којима једноставно и поред свог аскетског крволиптања не можеш да подвучеш границе. Схваташ, коначно, сву трагикомичну наивност максимализама и да ти је потребан Дух Који ослобађа од палих понирања, од злих потенцијала, од свега што јеси остварујући профанизацијом слободе сопство тако као да ниси. И тек у посађености усред вихора Духа осећаш сву непотребну тензију да се покажеш сујетом супериорног света праведан и чист јер докле год си смртан ти то никад нећеш бити. Тек пред амбисом свог несавршеног ништавила, и тек пред увидом колико страдања проживљава рађање новог човека у Духу, може се схватити сво слепило идеалистичких перципирања света и грађење историје из позиције савременог човека.

Advertisements