Свеже ране се изнова отварају. Не разликујем више да ли кидам сам месо, да ли га други кида, да ли само од себе пропада. Све је хаос и потирање. Конвулзија постојања. Чак и када се буним против гангрене света какав око себе затичем. Можда баш тада још рапидније пропадам. Парадокс. Помало се укус шарма преплиће са гутљајима крви. Али у себи видим пропаст. Амбис дезинтеграције само зато што јесам то што јесам. Срце, чак и као физички орган, осећам као мртав ехо. Емоције заостају. Каскају. Губе се. То је оно најгоре. Хоћу да оживим срце али у себи не затичем силе. Природа има законе који се противе намерама ума. Исконски дуализам. Амбивалентост. Шкргут зуба постаје једини жалац који хоће себе да представи као истину. Да те стисне анестезијом неопирања. А треба се опирати. Треба стиснути срце као гној. Да макар болом уверим сопство колико сам жив. Одсуство бола, дакле, не мора да значи да имам постојање уопште. Али стена се не миче. Неко други треба у мени да помери брда. И то није капитулација пред потрагом туђе иницијативе. То је вапај за ослобађајућим разумевањем од стране другог тако што ће се други уселити у нутринама које сам не могу да устројим. Можда зато што и нисам створен за себе. Али ништа горе него кад пред сеобом другог у себе, изнова, оног кога си позвао у госте, почнеш да вређаш и повређујеш у палом гостопримству ониме што јеси, те кад га изнова пљунеш очекујеш његов повратак у јазбину одакле си га истерао.

Advertisements