У мени одвајкада кипти незадовољство. Није то наивни песимизам јер се не поистовећујем са њим. Није ни стваралаштво чији укус крви даје слатку утеху. Није ни смрт на коју помишљам често. Нешто друго ме ломи, нешто што нема лика. Нешто што притиска биће и скрива од њега смислене разлоге. Углавном су то људи. Колико год наликовао мизантропу не могу да живим без њих. Ипак, покушавам да не живим животе других. Бар оних који не маре за однос. Време је сувише скупоцено да би се тако непромишљено бацало међу свиње. И уштеда мира је непроцењива.
Па опет, често преварим паметнији део сопства својом глупошћу па кренем за другим, за неотесаним другим, коме све смета или који има неке разлоге свог постојања тиме што ће да баца мржњу у ветар. Понесем се. А онда се расплинем, јер кренем за многима, и то толико да некад заборавим на себе. После се тобоже зачудим зашто ми је срце празно. Чисто да патетику демистификујем. А неретко проговорим и са сатаном.
Превише је информација и превише људи који се међу њима крећу дајући им коначну ауру познања другог и познања света. Али познање одсуствује. Линч другог рапидно покаже своје зубе само зато што други не подсећа на лични скелет. Другом се одузима он сам.
Чуди ме колико лаковерног самопоуздања бриди у људима. Још више ме чуди са колико самопоуздања се утврђују разни идиотизми који каткад могу имати и интелектуалну мускулатуру. Док привид не изгуби свој престо. Нажалост, неки привиди немају када да отпадну са дрвета познања фарсе и фантазме, јер им сами протагонисти то не дозвољавају.
Не разумем људе који време користе у гомилању информативног света само да би имали о чему да спекулишу. Сатима, данима, годинама стварати своју историју као воајер и као фанатик. Мастурбирати у свом псеудо-свезнању где су други обезвређене марионете твог ума.
Живети у том свету, префриганом и фантастичном, далеко од додира другог, од познања као љубљења тог другог, далеко од жртвованог другог у његовим страдањима, показује само малодушност и малоумност онога ко не види даље од себе иако агонија постојања показује да тог себе – понајмање има у њему самом…

Advertisements