Не уме човек бити без страсти али је ћутање некад прави изазов за постојање. Може чак и тада човек куљати вулканском палошћу знаног, али бар само себи греши – не пада другоме. Јесте, биће бива изгрижено пиранама фантазмагоричног, али то није све што човека одређује. Засијају неки нови хоризонти када човек не очекује и када је бич палости већ одавно замахнуо своје. Али, истина је, тишина говори своје. Када метежност изгуби нову шансу за васпостављање јављају се нове солуције онтореанимације. Тек тада човек види да није сам и да није све изгубљено. Заправо, сва та ушушканост у метежну мноштвеност која обећава догађаје и сазнања су онај парадоксални ћорсокак отуђења од сопства и других. Други се среће али се срца не срећу. Иницијатива долази углавном из једносмерне улице постојања. А шта ће пољубац ономе кога он не побуђује на уздарје? Зато самоизгнанство у СвеТишину постаје једина могућност да се пронађе други. Удаљена синхронизација која врхуни у пустињачком сусрету другог какав ће бити а не какав јесте. И то је распеће које преображава другог а да други то и не зна мислећи да он није тако нискоанониман као удаљени. А даљина је закон љубави, не и дистанца разоваплоћења. И само са даљине се човек може радовати гостима који долазе, као некад отац који дочекује блудног сина без замерања. И само са висине која није понор надменоумља човек може видети право стање ствари и одакле је пожар почео да букти, да би знао одакле и до којих граница инфицираног треба да га гаси.

Advertisements