Све више увиђам да ме ниједна мисао не може напојити којег год аутора да убризгам у крвоток. Дајем свима шансу. Научио сам, коначно, да се претворим у слух. Али речи варају. Који год садржај у њих да поставим, било добро или зло, лепо или ружно, поучно или огавно. Бљеснеш као шибица при озарењу ума али истим блицом и нестанеш. Сећање ту мало користи. Одваја се, мало по мало, и брзо научиш да удишеш испразне догађаје будућег. Ипак је то самсара. Или можда једноставно имам проблем са протоком времена јер свему и свима не могу приступити на само један начин. А волео бих. Потребно ми је нешто више. Неко ко помера границе свега знаног. Јер не подносим калупе. Не могу да битишем тривијално. Довољан сам себи леш да бих се играо прагматичне методологије доконих инстанци који на све мисле осим на слободу и љубав другог.
И наравно, нисам незахвалан, увек нешто ново научим, али када извагам на свим тасовима вредности шта је лево а шта десно, поразим се докле је човек као творевина Божија мало догурао, и колико га неки ниски постулати подривају да жртвује најлепши дар – себе самог. Утопија је у томе што или живимо од шаблона којима смо све укусе до сржи испили тако да више и не осећамо задовољство, или од предања које више нико не доводи у питање колико је меродавно јер је квантитет а не квалитет постао мерило постојања.
Неизрециво колико сам постао уморан од оних који живе једносмерним интезитетом до сваког гашења критичког става, као и од оних који апсолутно све, вишесмерним аршином, доводе у питање, постављајући себе као апсолут и жижу истине, да им је једино још сирово контрирање ради контрирања остао једини еротски адреналин постојања.

Advertisements