Нису сва сећања харизматична. Нека изнова ломе човека дуплирањем садржаја који се изнова ротирају. Ум се у том случају показује као одвратан укус у зависности од садржаја. А садржаји су неретко патолошки, злуради, надасве некорисни а некад и противни вољи човечијој који не може да покори ниске ударце валова који нису у његовој власти а постављају се као да од ума човечијег долазе.

Таква сећања, далеко одбачена од сећања на Бога, заиста одричу биће човека. Уводе га у област наказе. А наказа повлачи накарадне потезе. Мир је тада загонетка, а неурастенија једини критеријум идентитета. Тешко је не поистоветити се са таквим стадијумом јер – ту је. У нутринама сопства кидише на живо месо конкретне личности. Поред таквих сећања која креирају и осећања, човек заиста може да постане неко други, неки суманути идентитет који му не припада и који не твори његово дисање. Тек рађањем Другог у себи који му даје истински идентитет, човек може да превлада дихотомију која му рашива лобању срца. То није аутопсихолошки акт, понајмање снага морала, нити декларативно шило којим се разбија лед меланхолије. У питању је сусрет са Богом којег Црква открива као мистичко средиште Његовог обитавајућег пројављивања. Човек мора то да искуси, да доживи сам, никако самонабеђивањем или сугестијама других.

Тек из таквог угла, сувишак ума одбацује опогањено, дезинфикује ишчашено место сопства, надасве катарзира напрслине бића да пронађу заједнички језик са језиком Бога. Онда ум проналази себе и сећања постају периферна, то јест, пала сећања постају надокнађена сећањем Евхаристијског Пољубца. Дух Свети устројава хаос човека у хармонију постојања. А поредак усклађених нерава почиње да поје доксологију еона који превазилази постојеће стање. Крв се мешкољи али сада више не на депримиран начин. Нада је добила нови израз. Вера се јавља непотребном пред Очигледним. Љубав постаје рефлексија спокоја. Речи добијају нове хоризонте. Све добија димензију помиловања у очима на-Бога-накалемљеног протагонисте. Стари и Нови Еон налазе усредсређење унутар самог човека. А од човека зависи, како то Никола Кавасила лепо каже, да ли ће тако брзо постати незахвалан на окушана добра губитком сећања на оно што је литургијски примио.

Advertisements