Данас је дошао кисеоник у моја плућа који није од овога света. Као и обично догађа се ненадано и када све једва скрпљене силе на окупу укажу гостопримство светлости, неочекиваном али добро познатом госту. Мир тада пулсира неким новим еонима. Биће добија своју шансу да упозна сталоженост која пркоси гравитацији и законима палости. Законима намерне палости. И онда поглед постаје преплављен дугиним бојама лучезарног. Сулудо је да уђеш у дијалог са таквим гостом јер ту је, прожима те целог, и не пита шта си скривио ни какав си човек, већ те љуби потресно, драматично, како никад нико није. И ти се збуниш, не знаш где ћеш, шта ћеш, ћутиш и узвраћаш загрљај мрава према васељени. А онда када светлост крене да се повлачи, лагано, неприметно, усуђујеш се да подигнеш главу и да видиш одлазећег лицем ка лицу, који ће поново доћи, и да са ужасом од радости схватиш да светлост има биће и да је исто тако човек који у одласку осврће главу и погледом насмејаним каже: „Ја сам Бог Којег ћеш имати довек!“.

Advertisements