Лако је трулити. Али нема изазова у распадању. Кидисати још лакше на све што се миче али је то особина малих духова. Па ето, и ја се умањих на сопствену срамоту. Може то сваки микроскоп врлине трипут измерити, или тас благодати извагати уздуж и попреко. А одговор већ знам – нађох се лаган као перо, откинут од птице, којег млати сваки ветар наоштрен зубима звери. Очајање онда постане једини адут. Литица је ту, кикоће се и заводи: „Скочи и Он ће те спасити!“. Не, не бојим се висине, бојим се лета, бојим се да се вратим висинама Птице са Које сам отпао, ја, перо од осцилирајућих боја, лакши од сваког броја који мери. И опет, чему сав тај метеж и пометња сопства? Ваљда се и пас некад умори од свог лавежа па му досади. Ко онда овде нагриза удове бића и шта је то онда што човека толико ломи? И зашто ово питање није непознато сваком? Јер ме то онда доводи до грозоте колико се нико не бори за одговор но наставља даље да гура руку у ватру.
Само без панике… умрећемо свакако…

Advertisements