Докле год будем полагао наде у овај свет, то ће ме све мање бити. А ако будем посматрао само границе овога света, има ли неке поре која дише а да не избацује смогове? Не знам шта ме све не иритира и лако могу да одиграм партију џангризавог шаха са демоном таштине. Има ли неког а да се на њега не вреди бацити каменом? Свако показује намерни или случајни недостатак. И занимљиво је колико се сви праве наивни и луди као да у томе немају удела. Самооправдање без покрића. Чак и онда када нико не указује на кривицу. Довољно је што се солидаришеш са реалношћу каква јесте или што допушташ да буде баш таква каква јесте, пала реалност, без твог утицаја да свет буде бољи. И колико је тек више оних који у име каквих све идеала и идола подижу доксологију човечанства на пиједестал самообоготворења. Па опет, Сократов демон добацује: „Ко је без греха нека баци камен први“.
Провуче се ту и понеки црв топлине, не увек црв немира. Не увек наелектрисана армија црва што токсинима бриде по крвотоку. Интригантан је тај црв топлине. Сведочи за једно невидљиво али не и безлично добовање света који није од овога света али живи у овом свету баш као крв у нашем телу. Захваљујући том свету овај добија на постојању, на квалитету, и успоставља нове оријентире егзистенције којих нико није свестан. Докле год буде било тог света, то ће и мене све више бити. И што је најбитније, нећу бити сам јер је монада као начин постојања привилегија мртвих пре смрти. У супротном, нека опело почне….

Advertisements