Утопија храни утопију. Ништавило од нас зависи. Узалуд намештамо ветрове ако не знамо куда идемо. И можемо се батргати унедоглед али коцка је у нашим рукама. Што се онда бусамо ако нас жуља. Није битно да ли смо сели скрштених руку већ крај кога смо сели. И сва та флертовања са сујетним карикатурама овога века. За шта? Зарад чега? Колико крви је више потребно да удари у главу а да се једном више никад не повратимо? Контузована созерцања. Климав терен интроспекције. Гротеска постојања. Као бат корака по мокраћи. А онда увидиш да није зло у злу, клонићеш га се ако је нешто остало од мозга; нити у маскираном добру, проникнућеш га ако је нешто остало од очију; већ је зло и у очигледном добру које ти се подмеће без питања и сагласног консултовања твоје слободне воље.
Права је уметност схватити да су историју овога света више упропастили људи добрих намера мислећи да вољу врлине творе, неголи што су то учинили други злочинци. Како их препознати? Удари у осињак и видићеш како ће жаоке да га бране.

Advertisements