Преда мном зјапи трагедија. Не умем себе више изненађивати. А требало је живети.
Ослушкујем сопство. Нема одјека. Остало је само ослушкивање другог да у њему нађем себе.
Питање је колико успевам.
Самопотврђивање нуди сујетно кокетирање са очајањем али то није моја молитва.
Немам времена да сувише анализирам себе и друге, то је постала привилегија доконих. А време је брже од мог праћења. Не стижем да му ухватим ни сенку а камоли ход. Време има своју философију: оно вара чула. Таман помислиш да си се устоличио и пустио гране, твој фиксирани апсолутизам данашњег већ сутра показује металне зубе у твом месу заклињући се у непостојаност. Ко хоће да се игра са стажирањем у искуствима, само напред, то је прича за детињасте мегаломанијаке. Јер је сваки нови удахнути трен нови догађај, нови изазов за човека. Гле, оно што је било, нема га више. Људско сећање није носилац бесмртног постојања.
У овој долини плача човек је стално у напетости да пронађе долину екстазе.
Питање је колико успева ако претходно не обруши све своје идоле.
И докле год не чујем неког другог у себи, нећу наћи спокоја, нећу се више изненађивати неочекиваним плодовима што се завлаче под овим зеницама као под лучезарним покривалом.
А сад је у мени остао само „глас вапијућег у пустињи“ да се нови ехо посади усред сопства.

Advertisements