Смрад. На све стране. Шири се као укус буђи. Мемла од укуса сопства. И све се више узнемиравам помишљу како је тешко, неуспешно, бити човек.
Био здрав или болестан, не осећам пулсирање дечијег осмеха које безазлено граби плен своје игре. Та мера самоостварења ми је неухватљива. И како тек то исто дете јури другог без неких устручавања, препрека, сујете…Дете те не малтретира ни које си вере, ни које си зло учинио, приступа ти слободно, воли те само зато што јеси.
Убише ме и они који пропагирају вредности личности и вредности индивидуализма јер и даље нема човека. Нема љубави. Само глупи дигитрон који ти куца колико си расхода на теразијама патолошких односности утрошио. Шупље  речи…
Нисам резигниран, огорчен, утучен, најгоре од свега је што сам трагикомично замишљен да сагледам драматургију конвенционалне етике у којој други, кад се умом продре у суштину, уопше нису битни. И то није моја парола. То је глумац на непостојећој сцени. Рам без слике, рам на продају, а смисла нигде. Сајнс фикшн без ефеката. Деда мраз без поклона. Медијска сцена без истине.
А ја све то морам да једем, пијем, да делим аплаузе? Да бих аминовао формалност у којој присности осим поштовања званичних образаца не постоје? Да љубим зид уместо другог? Да са свима будем уштогљено увиђајан а да друге не дотиче шта значи рвање са грађењем односа? Да испуњавам норме у име неког прогреса, врлине, културе, поретка, вере а да нема потреса бића од гласа другог?
Зашто бих?

Advertisements