Не слутимо колико је смрт често отворена рана која се изнова множи инфицирањем односности. Довољно је нагнути се над амбисом бића које волиш па да осетиш најстрашније ветрове који те шибају кошмарним бичевима многобрижности. Лицемерна би била свака равнодушност. Али, ето, има статично-замишљених људи који стоје на ивици литице своје егзистенције и не осећају баш ништа. Можда само осећају самосажаљење и даље од тога не могу да подигну своје сидро. Или, не желе.
Покушаш ли их одвратити – напашће те, покушаш ли их гурнути – убиће те. Чудне антиномије.
И заиста је права уметност, док нам свет сипа живи песак у уста, док нам се смрт руга сваког трена, и даље неговати цвет који цео космос кида само зато што је неко одлучио да воли.

Advertisements