Мртвоме земља није тешка, ни ствараоцу његово усамљивање. Па опет, некад, када реанимацију не очекујеш, догоди се продор светлости, дугиних луча, кроз окна твојих смежураних дупљи. Зајебе се неко, па ти донесе цвеће на гроб када ниси очекивао, па дајући ти своје лице, чуди се још зашто не остајеш равнодушан, него устајеш да пружиш руку коју си дотад крвљу заливао. А данас моју безименост баш нешто жуља отуђење оних који се наводно дижу против безосећајне анонимности. Јер боли ме време, тишти ме трулеж, све оно што сам детињасто мислио да мене никада неће задесити. А ето, умро сам, а да нисам ни приметио. И мислећи да имам односе, ухватио сам се за етар, јер никога немам. Тада сам схватио да људи које пројектујем у глави нису баш тако реални како сам мислио спрам оних које сам некад речима додиривао. Остаје ми нека слатка туга, намрштена сета, нека притајена радост која користи последњу волтажу сопства, да док у потпуности не прегорим, засветлим себи и другима задржавши последњи поглед на блиц који траје као да је вечно.

Advertisements