Мало који човек нема личне кербере пандемонијума када год га требаш увести у тајну присности и савета. Твоје речи колико год биле добронамерне и смирено интониране, у пројекцији сујетног параноида зачас постају осице са којима оваква сорта не воли кокетирање.
Откуда и када се јавио тај фамозни комплекс самоочувања без основа?
Ти си intruder самом својом појавом, макар не указивао ни на какав проблем уопште. И да га погледаш зеницама љубави, у њима ће наћи само леденицу претње. Принуђен си да скренеш поглед, да прећутиш нежност, у најбољу руку да игноришеш онога за кога си непожељан, и све то само да не би испало веће зло од твог добра.
Мораш да одеш у пустињу сопства, недођију самоизгнанства, да би поразговарао са оним ко не жели никакав проговор – да дијалогишеш са даљине. Све друго, колико год било благодатно са твоје стране, биће само насртљиви нож и лично наметање у деструктивним ћелијама онога ко те интерпретира. Јер он има своје умствене адвокате којима више верује неголи што верује твом присуству.
Зато, запитај се: „Зашто тражиш живог међу мртвима?“.

Advertisements