Мало који човек не глуми самозадовољност. Чак и када не глуми, убеђен је да је довољно задовољан собом и да нема потребе ни за каквим самокориговањем. Зато неретко такав човек собом мери све ствари постављајући себе у жижу истине. Отуда и заједљива осуђивања. Они други, мање лабилнији, иду другом логиком, не намећу се, не суде, али и не желе да учествују у животима других. Да ли је свануо нови дан, или умро неко насред улице, за таквога су то реалности којима не треба посвећивати пажњу. Јер се није десило ништа битно под сунцем.
Невешто крије човек своје комплексе само да га не би одбацили други. Више му је стало до мишљења других о његовој мегаломанији, неголи до тих самих других. Дакле, стало му је до позитивног мишљења оних о којима он сам има негативан став. Шта је то ако не потхрањивање своје сујете? О самообманама да не говоримо.
Бити задовољан данас поприма трагикомичне и театралне обрисе, само због тог наивног самоекспонирања псеудо-блаженства на које тобоже треба да се угледају други, и по могућству, а на злурадо импоновање овога, да му притом завиде што је наводно у бољој позицији од њих.
Допуна оваквој перспективи о самозадовољности и самодовољности је и, коначно, самозадовољавање које се може обући у разне костиме: морала, теологије, философије, књижевности, итд. Све, дакле, што подразумева ако не директно а оно онда индиректно негирање другог. Тако настаје опасност самоотуђења ако сваки аспект стваралаштва, ма и најпозитивнијег, постане продукт менталне мастурбације. О каквим вредносним критеријумима оваквог „степског вука“ онда можемо говорити. Јер ако је он отцепљен од света, само да би у себи створио један други свет, који не личи ни на кога, а понајмање на Бога, и који не дели ни са ким, о каквој врсти постојања таквог човека можемо говорити.

Advertisements