Узалуд иштем знакове, сва топлота би требала да је у мени. Сивило свакодневнице једе погледе. Одузима укусе суштина. Увија се око тела као умиљата мачка, а заправо крије мишиће змије која ломи кости.
Живот хипнотише човека. Одузима могућност новитета.
Пљујем по свим могућим умократијама које су сахраниле човека. Које су обеснажиле његово достојанство да буде човек. Које су одсекле језик тишине да проговори љубављу глувонемог.
Пљујем у сваки метафизички апел који није срушио нишане својих надмености са којима одмерава сваки удисај кисеоника другог.
Пљујем по свим револуцијама које су више храниле утопију неголи стваралачки преображај човека.
Онај који данас сахрањује себе живог, анонимно и ненеметљиво, о којем нико ништа не зна, који је и пре смрти већ пријатељ са гробом, то је онај који уноси у овај свет нешто ново. Јер на темељу свог чистог ваљања у туђим срамотама, он сам постаје плодно ђубриво да би други опстали. А они што остају, који само имају изглед живих и боре се за култ „бити виђен“, који умишљају прогрес и постојање, они су ти паразити који на телима ових богова добијају живот, пулсирајући крвљу која није њихова.
У ништавило нека иду све речи које овим небом одјекују и које се међу собом за бескрај глупости надмудрују…

Advertisements