Размишљам о животу, о његовој неухватљивости и поред свих заклињања једносмерних калупа света у сигурне домашаје коначног, чиме оспоравају сву велелепност неизвесности и красоту парадоксалности. Јер у овом филму пролазности уопште нису битни главни актери, већ протагонисти у позадини, које нико не примећује, а који и чине да филм има причу и душу.
Фронтална линија уопште није битна. Није ни на коме да спасава свет. Јер онда Бог не би био потребан. Не знам чему толико гурање у прве редове и чему комплекси оног древног „бити виђен“, када се такав ексцентричан хероизам креће на штакама смрти. Битност смислености има другачије перцепције. Очи које нису од овога света. Не намеће ништа а нуди све. Баш као безазлени странац у пролазу. А ми смо све очи заглавили у оно ништавно чему сами одређујемо, меримо, процењујемо вредност, тако да смо и заборавили на слухологију. Ослушкивање као модификација постојања. Не пасивно. У пасивности и нема слушања, то је онда гледање без препознавања, мртав кортекс, поглед у празно. Слушајуће гледање. Изнутра. У потпуности, самим тим, лични акт, лична релационост. А онда долази спољашња трансмисија. Преплављивање других опитованим Другим.
Други који егзистира у мојој тами да бих ја имао светлост ума, ока, слуха.
И чим убијем Другог, истог часа, брже од муње, сводим сопство на органе који постају циљ сами себи. Све остаје укључено, као прекидач, али лампа, срце, не гори, јер нема дотока струје.
Нема нествореног електрицитета.
Само тужна доксологија оболеле звери која упијањем других, аналитиком резигнираности, остварује непомичну онтологију равнодушности.

Advertisements