Особине у историји подразумевају читаво човеково психо-физичко биће (човек је личност од главе до пете а не само од ума до душе) са свим његовим недостацима и „достацима“. Колико год се ми уподобљавали Литургијском Богу есхатолошке светости, чим искорачимо из искуства Литургије, не показујемо 100% богодоследност. Постоји, дакле, слабост одлично приказана у посланици Римљанима, иако смо сви причасници нове природе по благодати.

 Наивно је помислити да је грех узрок а загрљај последица јер кроз грех не бива сједињење са Богом али постаје нам оно апостолском слабошћу која нас чини силним у Христу јачајући нашу скрушеност због немогућности да превазиђемо своју природу – која је опет Божији дар.

Сумњиво је алудирати да психо-физичко биће спасава или не спасава – само Бог својом благодаћу спасава.
Личносна заједница са Богом је укратко и прецизно речено лична опредељеност за Литургијског Бога где човек на Богом изабраном месту предаје Своју светост свим присутнима не гледајући ко је ко.
Метафора о звездама најбоље иконизује нашу створену перспективу – сви имамо исту светлост али сви не треперимо исто. Ту је тај знак једнакости између нас и светитеља јер нас исти Дух напаја. Али има људи који не показују већу ревност и пријемчивост за веће уподобљавање. Али пошто је то процес онда и то уподобљавање због слободе човека може да осцилира докле постоји време смрти које још није укинуто у пуноћи.
Грех је синоним за смртност личносне природе а тај грех се превазилази једино у перспективи Литургије. Зато има места покајању јер је оно та одскочна даска за загрљај Бога у својој природи јер благодат нас на тај начин чини као Богочовек двоприродним носиоцима историјског (палог) и есхатолошког (обоженог) постојања. Грех се не тиче прекршаја Закона већ губитка вечног идентитета у Христу.

Заправо, Један је само Свет, а други се само освећују са Његовог персоналног престола – кад хоће и колико хоће, због чега једино светост у човеку и може да се изгуби јер слобода некад тражи слободу која није Божија.

Advertisements