Све више размишљам о праштању, колико је незахвално добио подметач једне киселе, извикане, чак префригане фразе у социолошким и црквеним круговима далеко од бритве којом она кида фалширане капиларе. Сва баналност наивног приступања се врти око патетике самосажаљивих или одвратно неемотивних ликова који се са праштањем поигравају као у шпанско-турским лимунадама.
Видети човека какав јесте, могуће је само у сфери праштања. То није пуки аутопсихологизам, већ узлазак на гору Тавор који нуди нови вид. Вид другога. У свој његовој љигавој палости. Наравно, са најсроднијима је најтеже јер је најодноснија инфузија укључена у ток персоналног живота. Али, не одбацити другог, чак и када сви вичу: „Распни га, распни!“, без обзира, а то јесте круцијално, да ли приноси покајање или не, то је скандал за логичност створене моралистике. И уместо окретања главе савити своја леђа да би прихватио другог, чак са ризиком да ће те поново повући за собом доле, није акт наивних већ пожртвованих, који иду за човеком тамо где мисле да је тобоже и Бог рекао „збогом“.
Наравно, не може се ићи за оним ко те гађа камењем за собом, али самим ишчекивањем другог тиме већ показује перспективу праштања која ће се манифестовати у ближој или даљој будућности, уз увек монтирану свест да и сам можеш бити на месту палог. Зато, колико год било људи и умова, што се изнова глођу једним истим киселинама, нема другог пута осим вишедимензионалности праштања.
Човечанство, највеће интелектуалне елите, још нису егзистенцијално схватиле спасоносност речи из „Блудног сина“ у Јеванђељу, да други мртав беше а сад је жив и да се томе треба радовати. А ко не уме да опрости, не креће се ка есхатону, нити га има у себи, него га само дејствено замишља, али га не живи, те само остварује псеудопројекцију прошлости из које изнова оживљава један исти кадар који никако, и након билион емитовања, да заврши финалну сцену. Стога нема за таквог ни садашњости.
И једно је проверено, ако крвопије нису успеле да оборе човека док је грешио, потрудиће се да га живог сахране онда када принесе покајање, само зато што су неспособни да поверују у могућност искреног преображаја другог.
Advertisements