Човек је утискујуће биће, онај који прима печат другог и који има способност да даје печат другом. Има разних људи, баш као и разних печата. Сви су људи једнако битни али не и њихови печати. Отисак се често не допада ни самом његовом носиоцу али он често у себи не проналази бољи жиг. Не поседује ништа истанчаније што би утиснуо. Некада ни љубав није довољна, иако је она најузвишенији печат, али свако прима печат који је по наклоности сопственог подобан њему.

Аутентичан хришћанин је свестан да и са богоуподобљавајућим печатом нема ништа своје под небом, он се угледа на ватрени кенозис свог Творца. У најбољу руку, себе сматра компилатором а у најгору, плагијатором јер је свестан да је само ушао у туђ труд, Обећану Земљу, коју су пре њега други обрађивали. Докле год буде био свестан тога, у њему ће живоличносно пулсирати и стваралаштво новог еона, града који тек треба доћи, иако мистично присутан сад и овде у нервима које сада изграђују Цркву (јер ће у есхатону свако ходати по делима својим). Наравно, дотичемо се темом о печатирању и контекста скромности, осим ако и она није изумрела по јефтиној цени.

Прича пак о печату је вишеобразна, вишезначна, вишедимензионална, и коначно, вишеметафорична: можемо га назвати душом, благодаћу, етиком, карактером, идентитетом, уметношћу, итд. Дакле све оно што чини да личност остварује свог логос постојања и живоватрено уподобљавање (благодатно и светотајинско усличњавање Једино Светоме). Са друге стране, печатирање није ништа друго до размењивање, узајамно (никако једносмерно) позиционирање сопства унутар слободне отворености (никако и повремене дистанцираности) другог. Дакле, укрштање две погледа заљубљених у један поглед али делопрожимање без сливања које би поништило другог. То је искуство које превазилази и формалне оквире дијалога јер бићетворење иде тамо где дијалог не може будући да настаје усличњавање. Намерно овде Бога не стављам у први план јер се Он подразумева као Љубећи Трећи између два човека који укрштају своје различитости до оне тачке усијања које називамо врелом љубави. Другим речима, још концизније, Бог стимулише два бића да воле Бога један у другом а Сам Бог се одазива као Онај који гледајући њихову љубав Сам Себе обзнањује као љубав међу њима. Тако љубећи Бога један у другом они љубе и један другог, али Бог покретајући љубав у њима и завршава своје кретање тако што постаје љубав међу њима. Отуда свако воли свакога по узору на интерперсоналној тријадологији. Тај сусрет између две пријемчиве воље можемо упоредити са добовањем двају срца у телу трудне мајке.

Али, докле год печатирање буде имало једносмерно позиционирање и повремено отуђивање од другог, настајаће и тешкоће остваривања свог логоса. Само тако можемо разумети океане многомислених а малосложних људи удробљених у билион коментара свега што доживе или само помисле. Наравно, Црква је база али ни она не дејствује принудно због чега и унутар ње набасавамо на лешинаре који се врзмају око Христовог Тела. Све што нам се догађа, и што сами иницирамо (јер смо једино тад слободни уместо пасивног ишчекивања на слободу другог) треба да доживимо као печат који отиском личне драматургије исписује садржај бића другог и који га, можда, одређује чак и у будућности (како историјској тако и есхатолошкој). Онтолошким речником, нико жив на свету није створен ради себе већ ради другог. А сваком печату, колико год он имао само ефекат магновења, треба да претпоставимо истовремени осет смрти (како би више поштовали оно што имамо) али и живота (како би се Будућем Веку више усличнили).

Све остало може бити само аутоеротична и аутоиронична предигра са информацијима и људима налик претенциозном шибицару а да права суштина одавно пропусти свој брод и острво.

Advertisements