Живот може цветати усред гробља баш као што се и жена може порађати усред ратишта. То је фундаментална порука да живот на крају ипак узима превагу над самсаром битисања и да тријумфује крв која није крвопролиће. И нема потребе за силовањем љубави – сама би се она дала. Зло то не разуме јер свој фетиш не може да превазиђе, ограничено је постојањем своје фрагментационе осе. Постоји једно здраворадосно ликовање живота чије пулсирање се не може учаурити у све што је знано, или што тек наговештава нова сазнања. Динамизам богослужбене љубави војује против укалупљености фразелошког самопонављања, те монотоне себецентралности која инсистира на одсуству другог.

Питање је колико и уметници не пипају у мраку али барем траже, и у том свом светлосном трагању показују кретање, смисленост живота, животвореће живокретање ипак достижне реалности која има свој Лик и Улогу. Са глумцима је тешко, са оним маскарадама уроњеним у лаж-стварност где само себе све више демантују сваким новим самопотврђивањем. А опет, и они се показују неухватљивим у нијансама свог постојања које је тешко једном заокружено детектовати. Јер ништа није стално. Драматургија слободе ту најбоље показује своје зубе јер не дозвољава фиксираност. Само тако се може разумети да ће „први постати последњи а последњи први“ јер то говори акт који се у једном дану може манифестовати на билион начина.

Зато: ко ће испитати човека када је он и самом себи тајна?! Свима једино злофантазије праве проблеме да сагледају све што дише без илузија идолоистина. Самомнење као одрицање Другог и другог, чак у име доброте и у име Другог. Зато се човек негде мора зауставити. Јер од свих подвига на свету, човек једино (манипулативно вешто) избегава најтежи подвиг да узме на себе а оно је – незнање. Тек када будемо полазили од тог темеља, спознаћемо како то доксологија нарави (онога ко је изабрао да постоји као благодарник) изграђује ток живота и лепоту ближњега. Дотад, гладијатори ће и даље само маштати о новој арени јер за друго неће ни желети да знају.

Од нас зависи да ли ћемо да пресечемо врпцу и да успешно обавимо порођај новог човека у Богочовеку богочовечанства….или не….

Advertisements