Не може човек да учествује у суштини Божијој јер није беспочетни Бог, онда бисмо имали не Свету Тројицу већ Свете Многе. Човек је намерно створен мањим, ограниченијим, па ако ћемо тако и копијом Оригинала. Али самим тим што партиципира, учествује у благодатној реалности, калемећи се на Бога, он заиста постаје бог али не по суштини, јер је створен, Бог пре њега беше, већ по причасности. Зато изопштења нема, или неког фамозног инфериорног позиционирања, него се човек уздиже и поставља на пиједестал заједничарења чак између саме Св. Тројице, мешајући се у Њихов однос и учествујући личносно лицем ка лицу.

Човек, дакле, нема разлога гајити комплекс сопствене умањености тиме што је створен и јер није беспочетан као Бог. Јести и пити и причати са Творцем, зар је мала ствар? Мањи смо и од родитеља али то не умањује односност и једнакост љубави коју имамо са њима. Тако је и овде. Управо због наше почетности у времену и простору не можемо бити једносуштински са Њим, јер у супротном не би имали овакво постојање већ бисмо били беспочетни као Он. Бесмислено је неговати питање зашто нисмо један од Тројице. Није реч о хришанско-екстремистичкој интерпратацији који би лако доделили титулу да смо горди самим овим питањем, у контексту као што је и Луцифер пожелео да буде бог уместо бога јер му причасност Његовим енергијама није била довољна. То овде није тема. Реално, нема разлога да нас ово мучи. Јер иако смо створени не значи да смо лишени Његовог удела да постанемо богови. Он нас назива пријатељима и синовима.

Дакле, ако имамо почетак не значи да смо у нешто омаловажавајућем стадијуму или у неком робовласничко-безвредном односу. Јер уђемо ли у суштину светоотачког тумачења речи „кенозис“ видећемо да Бог који је до историјске сцене новозаветне реалности постојао само као Дух, постаје Човек због нас. И то заувек мењајући Своју природу. Сада се запитајмо да ли би ми своје човечије стање мењали на ниво једног мрава заувек, јер ће нам одговор рећи колико нас Бог воли. Даље од овога не можемо ићи умом. Једноставно, зато што нисмо као Тројица, иначе бисмо били као Они. Постоји јерархија онтологије. Таква је воља Божија. Али има једна дивна мисао једног светитеља која каже да тиме што остварујемо своје постојање са Њима, онда и ми на неки начин постајемо нестворени и беспочетни као Бог.

Advertisements