влага се прибија уз плућа
закашљано, надражено…
без огњених водопада Твојих
са широм отворених небеса
Господе, који изворе у мени отвараш.

и бринем чак и када све имам
то када сам волим и кад сам вољен
сагнут и дарован,
испрекидан низовима бројним
за сиромаштво далеких других.

сетан сам, смрвљених очију
без Тебе сам тако ружан
мали за туђу славу и длан
без живота, пребрзо успорен.

успавале се усне…
легле жедно једна на другу, мило
нову нежност од молитве траже
иза ока два од ватре и воде.

а Црква жели наше снове укрстити
дао си ми њена крила
снове који говоре и ветрове који моле
да ослобођен од камења
нађем опет изгубљене вртлоге.

Advertisements