Црква, на врховима прстију. Огањ љубави на сваком нервном завршетку. Укус крви која ослобађа од нечисте крви. Тајна мира опет дејствује и пресаздава све законопалости. Тек тада увиђаш да све што живи – треба да живи. Твоје тело и мимо твоје свести испевава своју доксологију коју ум накнадно претвара у појмове. Некада ти логички конструкти наликују жилетима који сувише олако и сурово прелазе преко иконичних прилаза. Емоције тако лако набубре пред огледалом егзегезе – толико мало од њих остане када разлучиш академизам од живота. Јер Бог је недефинисан а ту је. Изнад психолошких утопизама који се куну у фрагманте као у целине. Истина измиче неодступљиво. Парадокс двоприродног постојања. Пулсираш новим еоном а не можеш да га покажеш никако другачије до ли самим собом. И не треба. Мистика би тако изгубила на својој очигледности.

И када бисмо само себи дозволили да оперишемо Цркву од свих личних и туђих предрасуда које јој се приписују као апсолути, далеко од национализама, шовинизама, политиканства, критизерства, моралних, секташких, већ каквих максима и других идолофикција, нашли бисмо Духа Светога, нашли бисмо Цркву каква јесте оваплоћена у Христу, нашли бисмо Бога којег Јеванђеље недвосмислено проповеда. Најпре, спустили бисмо небеса првенствено у себе, а онда есхатону у нама допустили да нешто ново каже непролазним сјајем. И ако не гајимо илузије, ако се усуђујемо назвати хришћанима, наравно да ћемо неизбежно бити „бачени лавовима“ и од оних који воле Цркву која на њих личи и од стране оних који не воле Цркву уопште баш зато што на њих не личи. А тајнодејственост пневматолошког вођења љубави није ништа друго до неусиљено усличњавање твог бића и лика по онто-парадигми Христа, као и Његово усличњавање Сопственог Бића и Лика по парадигми коју си Му сам понудио.

Нажалост, данас се о свему и свачему полемише од стране бирократије Цркве, од социолошких политизација до аскетских типикарења, где у већој или мањој мери, имамо углавном недореченост или контрадикторност, некад и полууспешни програм који тлаченима иде у прилог, а о самој богоодносности, теохуманизацији, о пневматолошком пољубцу бићецентричне антропологије, ни речи, ни покрета, и добре воље. И како је то само противуречно, слушати од стране Цркве, односно оних који њоме воде, о Цркви оно што она није; као када би лепа девојка говорила о својој лепоти а тајила о томе како се слепа родила. Јер тек на таквом темељу оног базичног можемо ући у коштац и са другима нивоима постојања, али никад по цену окрњења, разоваплоћења, исконске заједнице светих у Једино Светом.

Зато благо ономе ко своју побожност није довео до рутине постојања у којој више нема шансе за нова онто-изненађења, него је све „тама и шкргут зуба“, летаргија која осим досадног сопства, и понеког плагијата у рукаву, нема више шта „ново под сунцем видети“.

Advertisements