Нажалост, некад стичем слику да смо дошли до сујеверног стадијума поста чија проблематика се огледа управо у овим календарским етапичностима. Сада, или већ од када, када год наступи период Великог Поста,  јавља се неко фамозно и претеће „искушење“ као неминовност. То је пак жалосна, антипосна, перцпеција. Ако смо наелектрисани тако да је пост огледало само неких „пехова“, конфликата, мрачних ствари, трла-баба-лан-демонологије, онда никада нећемо доћи до благодатне рефлексије самог поста. Мени све то мирише на неки дуализам. Делити време на „пре“, „за време“ и „након поста“ може само неко ко нема посни карактер СВЕ ВРЕМЕ, и коме циљ поста није јеванђелизација сопства као начин доживотно-есхатолошког постојања. Осољење литургобитија.

Али толико глорификација од искушења, као и стварање култа од поста генерално, може само онај коме Литургија није битна. Наравно да Пост има своју улогу и смисао, проблем настаје када људи почну да селективно третирају  пост као „ултимат фајт“. Одједном они који га дотад очигледно нису ни неговали у себи, почињу тако театралним побожњаштвом да истичу механизме и рецепте патолошке сотериологије.

Суштина моје критике (не и критизерства) је у томе да се лепота поста огледа у богослужбеној реалности.  У усличњавању красоти Архетипа. Чак и када аскетски падамо. Јер куда ћемо лутати у својим безакоњима ако се нећемо вратити Ономе Који је Једини Права Мера Свега.

Ипак, установљеним Постовима се заиста видају ране. Полетност је дар. Акценат је само на избегавању профанизације и идолизације аскетских димензија. И није исто постити „на води“ или „на уљу“ али то већ може бити домен индивидуалног (субјективног) доживљаја. Шмеман је ипак заговорник извесне „полуглади“ проистекле вероватно из светоотачког „да треба увек јести толико а да останеш мало гладан“. Суштина је, дакле, у проналаску адекватне мере које не врхуни само у ланцу исхране него се одражава и на другим нивоима интерпостојања. Прави аскета не ствара дијетални програм од свог трудољубља  већ и са 20. кг мање телесне тежине од постојеће може поражено наћи жалац страсти који тријумфује у природи. О томе ће Златоусти најбоље говорити да ако срце није задобило љубав, а све друго је урадило – онда и сам пост пропада. Свакако, барена храна, руку на срце, неукусна је. Али и не треба да буде. Само тако се може разумети издизање личности изнад своје природе тј. господарење својом природом. Човек треба да шета пса а не пас човека. Овим поређењем не мислимо да обезвредимо телесно достојанство. Слично је и са телесним прохтевима којима очито не треба превише удовољавати. Детоксикација духа и тела је неминовна, исто као и борба. Без поста човек не може да овлада анималним аспектима своје природе: инстикт хране, сна и сексуалног нагона. Ипак имамо на делу дејствовање благодатног имунитета. Треба нагласити да је борба увек иста. Нема пуно моделитета у аскетизму. Оно што одложиш то можеш и да победиш. То је фамозна борба са нискоуземљеним страстопредлозима што двоуме срце. Која год позадина аскетизма била у питању (молитва, стајање на богослужењима, пост, итд.) свака подразумева жртву. Нема комфорног позиционирања унутар Духа. Али када се двоје воле, они заљубљено прожимају једно друго, па више и не обраћају пажњу на време, простор, да ли су изложени кошави, итд. Тако је и овде ако је у фокусу љубећи Други а не омрзнути Типикар најамника и робовласника. У супротном, сагледавање секундарног је неминовност, агонија и промашај, спрам оног Примарног у чему човек треба да учествује. Отуда толики акценат и код отаца и теолога на интерперсонализму. И само се тако, загледан у очи љубећег Другог, у Његово еклисиолошко присуство, може разумети парадоксалност онога који пости да се осећа као да не пости уопште.  Јер није концентрисан на „ускраћеном“ већ на Оном Који присуствује.

Ако неко има неке проблеме, то се не мора нужно уоквирити у доменима искушења, можда једноставно нисмо довољно дорасли изазовима живота па се саплићемо о своју неспремност, а не да то именујемо неким демонизованим интеракцијама. Нико, дакле, не искључује могућност искушења, али је оно постало пренаглашено, на штету Цркве, на штету сопства које маркира Христа као егзистенцијалну солуцију. И ко нам гарантује да искушења не би била истоветна и у периодима када установљен поредак Поста прође? Ако је акценат на „интензивној ревности“ онда је одговор потврдан само ако се подвижништво креће унутар персонализма тријадологије и еклисиологије. У супротном, и сам аскетизам поста ће се показати као деперсонализован, и већ много пута обојен фарисејски сценарио, који уместо да одапне стрелу постојања ка есхатологији завршава забодена у месо непостојања.

Треба нагласити да они који се труде у посту, као и они који се не труде никако – немају исти доживљај ни Васкрса а ни постваскрсне трпезе. Они који су се трудили више, чекали више, више и поштују укус Царства као и укус хране. Као да откривају своја чула на један нови начни попут детета које први пут открива укус чоколаде у устима. Толико се и само тело искристалише и измени поре којима дише. Као да Сам Дух Свети кроз сваку пору пролази споља и изнутра.

Advertisements