Читајући годинама разне аскетске Оце и теологе, некад стичем утисак да постоји извесна дихотомија или непотребно трење претераним наглашавањем између морала и Цркве. Једни аутори истичу да је морал претежнији од еклисиологије, други да  примат односи еклисиологија независно од моралног нивоа човека.

У суштини, моје мишљење је да трења нема, нити би требало да га буде, него да су у питању две стварности које „једномислено а двоприродно“ подражавају једна другу. Крајности не постоје осим у уму посматрача.

Плашим се само да заговорници искључиво једне реалности могу да осакате целу реалност. И ако узимамо моделе покајаног разбојника и сличних јеванђељских протагониста, јасно ћемо видети да је њихово покајање одскочна даска њиховог морала који их баца у наручије Божије а не као да је њихово безакоње она иницијална каписла која их приводи Богу. По тој наивној логици онда имамо неко апатично благосиљање безакоња, то јест, Бога који воли наш грех.

Ако пак улазимо у еклисиолошки проблем, онда испада да свако ко је присутан у Цркви има загарантовано спасење самим присуством а да притом не показује дела покајања. Тако Црква постаје неки магијско-униформни простор који чисти аутоматски Духом Светим а где је онда слобода човечија?

Advertisements