Читајући дневник А. Шмемана као да читам своју прошлост, садашњост и будућност. Човек указује на конкретне проблеме али као и код других великих мислилаца никада није признат у смислу да га неко разуме у своје време. Не знам зашто се неко глорификује и разуме тек постхумно.  Толико речи ми се код њега свиђа да бих могао готово цео днeвник (само свеске) да препишем (нпр. како он гледа на своје свештенство после толико деценија или како гледа на ступидност православаца који превиђају евхаристију и есхатологију). Међутим, оно чега бих се дотакао јесте конретно једна тема о којој је он писао а коју бих желео себи да искристалишем. То је административно-институционални део Цркве који замара својим обавезама, интригама, пастирским перипетијама, али и питање зашто благодатни организам Цркве не носи на себи ону етикету спољашњег успеха какав постоји у свету.

              Прво, за Шмемана, укратко, сваки спољашњи успех Цркве увек носи нешто сумњиво у себи а што има додира са гордошћу, користољубљем, или неким другим ниским мотивима појединаца који себе пласирају као стубове Цркве. Друго, неуспех Цркве приписује појединцима (чији се број све више умножава) епископа, клира и народа који у целој тој благодатној атмосфери превиђају управо саму благодат и почињу да се клањају ономе што не разумеју или игноришу. Отуда тако снажан, и на први поглед непотребан, нагласак да ђаво делује унутар Цркве против Евхаристије, јер и данас постоји проблем код клира и народа у односу на ту Тајну о којој говоре да се не ваља редовније причешћивати а да сами не умеју да дају одговор одакле им такво убеђење и идеја. Коначно, треће, што је више старио, проблематике га нису остављале на миру, али пристаниште мира је налазио у схватању да Црква и нема тако очигледног спољашњег успеха какав влада у свету (мада и њега доводи у питање) јер кључни аргумент за такву ситуацију налази у апостолској девизи да се сила Божија у немоћи показује. Он тај аргумент узима за егзистенцијално одредиште. 

                Као такав и мени је битан ради личног оријентира и небркања „баба и жаба“, односно, непоистовећења неморала црквених људи са благодаћу Свете Тројице, јер на том „испиту“ сви падају. Радује ме његов оптимизам у односу на људе који нису црквени а које не осуђује као застрањене, него их увек, као и у односу на природу, посматра као „нешто друго“, односно, у вези са Царством Небеским. Такво је и моје гледиште у односу на моје окружење. О томе јесам размишљао али никада нисам писао. Сада га не плагирам, нити правим култ од његове личности (шта тек рећи за остале?), или Светих Отаца, само ми помаже да боље сагледам себе без, како он каже, патолошке интроспекције, где сам ја у односу на своју веру и шта представља за мене моја вера. Јер у ово време пренаглашене духовности или пренаглашеног атеизма, потребан ми је неко ко уме да ми „осавремени“ реч Божију не скривајући своје недостатке и не игноришући их сталним замајавањем богословљем или другим проблемима и обавезама. Док нисам нашао Шмемана, несвесно или свесно, и себи сам поставио тај задатак за нова поколења – док сад јесам а док они не дођу на свет. Задатак да покушам дати одређене одговоре и да сам, у овом времену наркоманије, блуда, капитализма и алкохолизма, чега све не, својим опитовањем благодати „осавременим“ Онога који је увек исти у све векове. Јер то хоћу и јер кроз Бога сав постајем реч за друге. Али и за себе, јер никада не знам шта ћу да кажем па и себе изненадим. Нисам усамљен у томе. Наравно, ризик да застраним у неком максимализму напора и апсолутизму својих ставова увек постоје, са хипернадменом могућношћу да мисионарење постане циљ сам себи, те зато и не би требало да било какав моно-дијалог буде мотивисан самоекспонирањем. Зато је форма на пример дневника растерећена од академизама и теократије, јер удара право на суштину без зазора од критике и критизера.

Advertisements