Веома мало људи поима Цркву као онтолошко постојање Саме Свете Тројице, а још мање као Есхатолошку пројаву Царства Небеског и колико је Син иконично присутан у лицу епископа и у самој Евхаристији. Бог неће судити свету на крају историје када се буде појавио у пуноћи већ и сада Црква суди свету кроз само Причешће тј. самим тим колико неко узима удела у Чаши Спасења. Зато онај ко се причешћује осуђује грех у себи тако да га више нема јер се не чисти својим снагама већ силом Божијом. Отуда се и епископ облачи као цар са круном јер указује тиме да ће Други Христов долазак бити славан и да ће доћи као Цар и Судија света. А фамозни суд није уопште у некој казненој експедицији него у немогућности да човек поднесе «луду» љубав Божију. О томе је и Достојевски пуно писао, да ће Лепота судити свету. Таква љубав се очитава у енергијама Светога Духа јер неће сви према мери и квалитету (пријемчивости) исто реаговати на благодатни утицај у себи а што се и сада може видети. Ако се и сада суди свету, ко од нас је кажњен? Нико, ништа нам не фали јер нас трпи до Последњег Дана. 

Колику слободу више хоћемо?

 

Advertisements