Ту смо, скупљени у зраку
нижемо се загрљајима свеколиким
бијемо се кроз ход
испијамо ваздух до дна
и тражимо небо
које смо једном заборавили.

Није то тако недалеко
као што се прича
делимо се између себе
као пахуље распливане
смежуране зимом од сваког тла.

Авај, ипак, додир је то
тај позив на сунчаници
та глава без главобоље
у чијем средишту
јастук нежан чека на све.

Окупићемо се тада
и гле, већ смо стигли
на неколико тачака до краја
испићемо нову чашу
сачекаћемо гозбу истога Цара
сетити се ко смо били.

Приони зато, мали ветре
и путуј тамо одакле си дошао
јер времена се ближе
да у нестајању овом
поново засвираш између јаве и сна.

 

 

Advertisements