Влага се прибија уз плућа

закашљано, надражено…

без огњених  водопада Твојих

са  широм отворених небеса

Господе, који изворе у мени отвараш.

 

И бринем чак и када све имам

то када сам волим и кад сам вољен

сагнут и дарован,

испрекидан низовима бројним

за сиромаштво далеких других.

 

Сетан сам, смрвљених очију

без Тебе сам тако ружан

мали за туђу славу и длан

без живота, пребрзо успорен.

 

Успавале се усне…

легле жедно једна на другу мило

нову нежност од молитве траже

иза ока два од ватре и воде.

 

А она жели наше снове укрстити

дао си ми њена крила

снове који говоре и ветрове која моле

да ослобођен од камења

нађем опет изгубљене вртлоге.

 

Advertisements