Од многих поколења умор
Захватио је мога грла непца
И ритнуо копитама својим
Сваки покрет што на даљину зева.

Мрзим људе, свако лице од саћа
У ништавилу се загрцнуо онај
Ко не даје од своје снаге
За другог квасац, делећи пресаздање.

Дођи, жива водо, опаши ме собом
Да са посла на посао тако јурим
Имајући те свагда у свом бунару
Сваку кап напорну да стегнем весело.

Ох, ево, долази свежег лица ветар
Који у мени подиже буре на дну
Стижем и ја за вихорима његовим
Да удахнем љубав коју сама издишеш.

Хајде, одазови се, пожури мало
Нагни се нада мном и спусти у кофу
Само ће тако устати нови човек
И изићи на површину где Бог жубори.

Advertisements