Човек комуницира на разне начине а не само језиком. Комуницира мимиком тела, мислима, али и очима. Зашто сад неко скреће поглед, мотив може бити сасвим инвидидуалан. Неко скреће поглед тражећи адекватну мисао; неко да не би испао неучтив пиљењем у саговорника; неко јер због осетљивости свог бића не може да поднесе поглед другог који га скенира до суштине и огољености; неко скреће поглед јер га други нимало не занима; неко јер има неки проблем са концентрацијом; неко јер уопште не види саговорника колико слепим зурењем у њега или њу разговара само са својим умом; итд. Нису, дакле, мотиви увек некултурни.

Многи комуницирају али мало воле. Неко комуницира више али не умањује љубав; неки не комуницирају пуно али им је љубав претежнија. Неко је многоглагољив али љубави му мањка; а неки мало говоре али и мало воле. Дакле, све зависи, све је релативно.

Бог комуницира са нама предавањем Духа Освећења. Кроз људе, кроз свете Тајне, кроз неке околности, али и кроз тишину. Чак и кроз бол иако је тада најтежа комуникација. Али, комуникација постоји јер не можеш комуницирати са оним што (ко) не постоји. А да би комуницирао, твоја усмереност никада не може бити монолошка већ само дијалошка, јер комуникација подразумева иступљење из сопства. Бог Син је иступио из тријадолошке да би ушао у комуникацију са нама, притом, не прекидајући комуникацију са Оцем и Духом. Чак и ако човек комуницира сам са собом (што не мора нужно да се окарактерише као неки синдром патологије али ни да се не занемари јер поред психолошких обољења постоје и они себично-индивидуални мотиви код здравих), то само показује колико је човек дијалогично биће и да није створен само за себе.

Од нас зависи кад, како, са ким и колико комуницирамо. Од нас зависи подесност, фреквентност, то јест, да ли ћемо ући у комуникацију са другим и Другим или је одбити. Али, ако уђемо у смисао да је свака комуникација акт љубави и самопредаја живота, онда периодично или константно избегавање комуникације са другим није ништа друго до ли прекид дотока крви, протока живота, зачепљење сопства, у венама самоостварења које још називамо постојањем. Тако се поништава љубав, и настаје закрчење крвних судова, односно, тромб личности. Са неким не комуницираш јер га једноставно не волиш. Усиљена комуникација пак не значи ни да га нужно волиш. Али, докле год други окреће своје обраћање од тебе, или обратно, то ће значити да одсуством комуникације нема ни односа. То се најбоље види када се на некога наљутимо јер тада прекидамо ону комуникацију коју нам Бог не ускраћује, јер Бог не гледа ко је ко да би са једним комуницирао а друге игнорисао или избегавао. То је, дакле, наша психоза или хир, али ћутање као игноранција другог се не мора нужно окарактерисати ни као демант другог и другачијег већ може имати педагошко утемељење, да се други опомене свог пада, као што видимо да се и Бог удаљава од оних који зло творе.

Речи откривају срце говорника. Ако нема комуникације – да ли срце постоји? И ако само једна страна комуницира, воли, а друга не, шта ће та комуникација значити ономе ко говори ако нема у коме да се одрази и размени? Чак ће и то довести до саботаже комуникације онога ко воли јер је љубав наружена и одбачена. Једини исход по такво конфликтно (не)комуницирање није ништа друго до ли агонија нелагодног ћутања као одсуство бића јер онај који говори не може да црпи биће из своје самомонолошке многоглагољивости него му је потребан други са ким треба да оствари персоналну комуникацију. Ако му други постави зид, који не мора нужно бити ћутање јер и ћутање може бити ослушкивање другог, и јер неко ко много говори може и даље да подиже зидове око себе, онда овакав гласноговорник не може остварити своје постојање.

И да заокружимо проблем, докле год човек темељи своје постојање на дијалогичности која не извире из црквене базе, колико год таква дијалогичност била у име љубеће солидарности, велики знак питања се надвија над главама оних који не улазе у проблематику вечности. Са друге стране, то не мора нужно да значи ни демант спасења, јер и таква врста комуникације може бити узор, икона или пак рефлексија примљене нестворене Красоте.

Advertisements