Покајање се дефинише као преображај ума а самим тим и свих животних ставова и сила који су до тог преломног момента темељили биће човека на свему ономе што Бог није. Од тренутка покајања настаје реформа егзистенције човечијег идентитета и свих психо-физичких настројења у њему да се окрену и присаједине опиљивој евхаристијској реалности Царства Божијег од једног начина постојања до другог. Да Бог устоличи Себе унутар човека помажући му да се и сам човек устоличи усред Њега. Дакле, далеко од неке тоталитарне односности како неки сумњиви кругови плитко посматрају. Некада се стиче утисак да и поред добровољног одзива на благодатни призив љубави Божије, човек постаје непостојан на путевима покајања. Па ипак, и након покајања, које још свети оци називају обновом крштења, човек није на „загарантованим позицијама“ јер покајање није ограничено неким системом као да је могуће само једном да се човеку догоди. Тако се стиче утисак као да човек једним истим промашајима стоји у месту.

Али, ко каже да је стајање у месту? Грешимо у истим стварима и устајемо у истим стварима… То је процес, никада једно исто стање јер и улицом којом прођеш увек пролазиш на нов начин иако је она увек иста улица… Зато ни обожење, попут покајања,  није једном достигнути акт већ изнова-крећуће-се „стајање“ у Богу. Покајање није затворско кретање у круг него сваки пут нови догађај, нови продор ка отвореним небесима, управо због динамизма слободе без обзира на њене трагичне афинитете који не морају нужно бити окарактерисани као универзални. Иначе ако покајање поставимо у неке јуридичке концепције, нећемо разумети светоотачки етос отелотворен у поукама да ће се покајање наставити и у есхатолошким стварностима. Јер, ако је изузето из концепта обожења и сведено  само на релацију „крив-недужан“ онда оно и не може да буде у сагласности са есхатологијом Цркве када тамо покајања, по тој логици, више неће бити. Мислим и да је  владика Николај (ни крив ни дужан што се разни конзервативни кругови експлицитно позивају на њега у име своје побожњачке учаурености) говорио о томе да изнова грешимо у истим стварима и да ће то трајати до краја живота али да увек имамо алтернативу да се вратимо у загрљај Бога… Другим речима, ми изнова преживљавамо својом егзистенцијом „причу о блудном сину“ сваки дан и сваке недеље када се покајани враћамо на Литургију у загрљај Очев… Друго је питање и ништа мање битно, колико човек осећа свој пад, јер не смемо заборавити да они који потенцирају дијалогичност и одговорност, често наступају тако као да су савест, тог старог демона како би рекао Сократ, у потпуности отупели; или пак као да и сами избегавајући укус крви због онога што су можда некад неком нешто урадили, олако прелазе преко прага скрушености прокламујући неко површно и пластично, да не кажемо психологизовано и еуфорично, покајање које нема додира са овом црквенобивствујућом тематиком.

А колико ће се то допасти лицемерима који сваког светог држе за непроменљиву категорију (убијајући притом парадокс слободе, што ће и Шестов доста критиковати на нивоу учења код других философа и философских ситема) и за неповратно безгрешног а своје безумље не доводе у питање, то не треба да брине онога који се каје, јер нису они тај узвишени ТриЛичносни критеријум који има власт да опрашта грехове.

Advertisements