Хришћанин је онај који хода бос по стаклу сваког трена свог живота, благодатним сензибилитетом, јер управо због стицања безусловног односа са Богом он страда на свим равнима постојања не тражећи од Бога као мерило односа избављење од болести, немаштине, тираније другог, итд. Јер ово избављење од зла траже и они коме до Бога није стало и за које је то једини критеријум вере. А у томе нема безусловног односа. Са Богом имамо однос независно од потреба, баш као што ни са вољеним бићем ниси ту само да би нешто извољевао већ да би кроз љубав изнова градио однос тако потврђујући другога као што други потврђује тебе, а све невоље заједно доживљавате. Тако ни Бог није статичан ни имун на људску бол него узима учешћа у нашим страдањима без обзира што се нама често чини да само ми страдамо, а да је Он индиферентан. Ни ти не мораш да сломиш ногу да би разумео скрушеним саосећањем какав је вапај другог. Тако чини и Онај Који је распео Себе на смрт да би ми живели, узевши на Себе мучења која не одговарају Његовом Божанском пореклу.

Advertisements