Ако мало пажљивије осмотримо библијске протагонисте, видећемо да је мало ко постојан у Духу Светоме. Чак и они које држимо за неизменљиво свете. Видимо нпр. како отпадају: Саул, Давид, Соломон,… А чинили су неки од њих велика чуда попут Мојсија, па опет и он отпада. Занимљиво. Уосталом, видимо да и првостворени Адам усред изобиља благодати отпада. Па опет, мало ко се нађе одбачен од Бога него се још додатно прославља уживајући благодатну репутацију у празницима светих Цркве. То само показује да светост није стечени капитал који се може неизменљиво присвојити. Дух може да одступи ако човек није подобан у одређеном пројављивању љубеће слободе. Дух се изнова стиче. Отуда и светитељи могу бити погрешиви, неки само на нивоу етике, неки само на нивоу догмата, а неки опет и на једном и на другом. Јанарас ће ипак подвући да је догматска погрешивост претежнија од етичке јер подрива и кривотвори исконско јединство Цркве иако је људима допадљивија етичка сензибилност на уштрб догматске у име разних флерт-солидарисања. Са друге стране, Н. Кавасила каже да Бог може и да не освети принос Дарова ако је дародавац или клир неваљалог карактера, иако касније додаје да Бог  принос освећује јер није неваљалство оно што освећује дарове, нити је неваљалство оно што Га условљава.

Све ово само треба да нас освести:

  • да не градимо шаблоне од својих постојања;
  • да не месимо калупе мислећи да месимо добро тесто Царства;
  • да не умишљамо да можемо да фиксирамо свој егзистенцијални положај ушушкавањем у разне протоколе и моделе;
  • да не стварамо аутоматизам од своје вере, па и од теологије, који паралисан онда више не мрда ни лево ни десно;
  • да не стварамо култ једносмерног светитељства који нема право на слободу тј. на пад, јер по истој богомдарованој слободи може да обрете ново боговаспостављање;
  • да не постоје инстант-рецепти за механичко стицање светости, као ни да сами светитељи нису били безгрешни;
  • да се не плашимо и ако посрнемо и паднемо, јер ћемо само кроз грехове (што не значи благослов истих) срушити све круте идеализме и хладнокрвне идолатрије;
  • да се усудимо да будемо људи далеко од самомесијанства који ће да просветљује друге директним поучавањем из тишине Духа у сопству;
  • да коначно научимо да нестворене енергије нису наш посед и да управо због тога, као и због дихотомије између закона Духа и закона смрти у телу, можемо изнова да пијемо са Воде Живе стицајући своје освећење не као робовласничку датост већ као тајну вођења љубави…

За крај послужићемо се цитатом једног нашег познаника: „Када говоримо о ‘лаичкој’ светости онда би ту такође могли сврстати и свете монахе и монахиње, владаре, Христа ради јуродиве, мученике – велики број њих су sensu stricto били лаици јер нису припадали клиру. Међутим, овдје сам прије свега имао у виду ‘обичну’светост – светост у свијету, достизање светости на најобичнији начин, просто користећи средства која Црква нуди свима као што су Свете Тајне, јер нису сви позвани да буду јуродиви или столпници итд. ‘Светиње светима…’ Но, што више размишљам, можда то што немамо више ‘обичних’ светитеља – људи који су свој живот посветили породичним животом, марљивим обављањем обичних послова, одгајањем дјеце, причешћивањем итд. ‘светим тајнама и светим врлинама’ – можда је и то дио харизме (дио дара, позива) свакодневне светости – остати ‘скривен’ у свијету, живјети Христов живот тајно, оно што, ако се сјећам, Павле зове ‘тајни живот са Христом у Оцу’. Можда је та ‘непознатост’ скривеност интегрални дио те светости. Понекад ми знамо за неке од њих зато што су били родитељи великих Отаца као Моника, Августинова мајка итд. Велике Светитеље памтимо због тога што су водили Цркву у тешким временима, бранили Православље од јереси и раскола, крвљу писали историју Цркве итд. Но постоји још хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и дјеце који су живјели те исте истине, који су живјели Христа на један скривен начин, и њих свих се Црква сјећа у прву недељу по Духовима. Бити скривен је можда саставни дио ‘обичне’ светости.“

Advertisements