Ништа горе од човека који ти чини неко добро дело само да би те њиме уцењивао. Он, дакле, чини добро не из љубави према врлини и другоме, него да би дискредитовао и омаловажио онога коме помаже. Таква доброта није акт добротољубља већ злољубља. Префриганог доброактовања. Други постаје таоц карикатурне врлине. Другоме се оспорава слобода и достојанство у име добра. О каквом онда добру можемо говорити? И није ли такво добро горе од отвореног зла? Али, онај ко тако чини приписује свом акту морал који ужива у рефлексији сопствене малоумне нарцисоидности. За њега или њу ту нема патологије јер не гледа  кроз очи ближњега већ кроз очи псеудо-морала, а на крају крајева, кроз своју унакаженост гледа и другог да обогаљи. Класичан синдром: сопство се пројектује на другог. Други је крив што није подобнији за болест врлине оваквог тортуро-ментора. Нажалост, данас се морал узима као таоц личне драматичне болести, да би се уништио други такав какав јесте, уместо да кроз морал направимо мост до другог и приведемо га не ка својој мегаломанској утопији већ ка Богу сваке нестворене благодати.

Advertisements