Добро је док има срце за шта да нас оптужује. То значи да смо још живи и да није последњи атом сопства отишао у неповрат летаргије. А чим се питаш то онда значи да још имаш ума, савести, одговорности, надасве стваралачког атома који није завршио на отпаду ништавила. Докле год нас срце ни за шта не оптужује, то не мора нужно да значи прогон опитоване стварности нестворених и персоналних тријадолошких енергија на месту спасења званом Црква, али не мора нужно ни да значи да је сваки наш мир од не-грешења засвагда неповратно устоличен. Тако гасимо могућност динамичког стваралаштва која би лучама непролазног сјаја потврдила наше кретање. Отуда човек, ушушкан у псеудо-блаженство самоодсуства кривице, гуши способност самоусавршавања. И колико год му тескоба његовог постојања показивала зубе, он се не пита, не оптужује сопство, не разуме проблем свог незадовољства. Надасве не доводи своје мисли и поступке у питање уопште. То су „загарантоване истине“ чим потичу са његове менталне воденице.

У овој проблематици увек се сетим примера две моје баке. Једна је била буржоаског порекла и сликарка а друга неписмена и сељанка. Обе поштене. И обе са истим заједничким искуством. Као младом човеку у то време, сликарка би ми рекла да када год би осећала да је задовољна собом да не би могла да направи ниједну слику, а сељанка би ми рекла да би се увек осећала болесно када би требала само да се седи скрштених руку и да ништа не ради. Обе су, дакле, понудиле кривицу не као самобичевање које гуши слободу него је изазива на двобој прогресивноонтолошког набоја.

Advertisements