Све што постоји око нас и у нама са својим нормама тежи ка остварењу своје индивидуалности за другог без љубави и ка реализацији искључиво свог интереса без другог. То неминовно води етикетирању стварности и људи колико су вредни за наш интерес. Прво интерес а онда искрени однос, и то само под условом ако се догоди (слепи случај), и то углавном под иницијативом другог. Међутим, полагано, то води поробљавању себе или других узајамним страстима које се немају за Кога ухватити. Зато, истинска слобода може постојати само тамо где тог одмеравања стварности и људи не може бити. Жалосно је ако неко покуша чак и такву перцепцију да рефлектује на поље Цркве јер је њена благодатна пројава у томе да својим опитом каже: „Спасење је бесплатно!“. Нема пореза, такси, и других етикетирања на благодат. Та перцепција једнако важи за оне који управљају Црквом и за оне којима се управља или презају да се управља као да мисле да неће задржати своју слободу.

Управа = служба у Духу Светоме а не институционално-финансијска тиранија.

Када смо већ код финансијске проблематике, није згорег да подвучемо пар социолошких теза премда један део клира истиче да Црква нема ту социјалну димензију, док други део клира истиче да Црква итекако има ту одговорност да помогне другима јер некада ни мисионарење није једини критеријум ако постоји раскорак са делима. Прво, ако тражимо порекло новца у Цркви (а што не мора нужно да има негативну конотацију) за све је „крив“ Мојсије. Он први уводи такозвани „свети порез“ који се огледао у приносу једног дела своје имовине доласком у храм. Ко није имао новац могао је да приноси животиње. Тако видимо да је и Богородица испунила тај закон по рођењу Христовом, јер приноси грлице на дар. Друго, видимо тумачење новца из христолошког угла, да не само да није неки зао концепт који данас има недвосмислени символизам похлепе и себичности као и вулгарног материјализма илити  бестидног комформизма, него да може имати управо (по)жртвени карактер. То видимо када Христос похваљује „удовичине две лепте“, односно, њено срце које је распологало својом имовином на један узвишенији начин јер је „дала све што има спрам оних који су дали мало од свог сувишка“. Видимо да и међу апостолима постоји кеса, врећа са новцем коју су вукли свуда са собом, што је синоним за оно што данас називамо новчаником јер су, као и данас, постојале друге потребе на које је тадашња Црква требала одговорити. Треће, треба коначно нагласити да Црква нема свој буџет, осим онога што народ приноси као дар. Наравно, има ктитора, има донатора, итд. али и народ колико год негодовао ипак не стеже свој принос Богу само за себе.  Четврто, они који се жале на данашње „клироубираче пореза“ треба да знају да Црква није никоме дала загарантовану норму или износ, него да је оставила свештеницима слободне руке да према мери своје савести одреде износ за неку свештенорадњу. Наравно, тиме се проблематика увећава јер не жели свако своју слободу да користи у несебичне сврхе.  Проблем је што су негде Цркве пусте па нема ни прихода, док су негде препуне па клир не зна шта ће са парама, али о томе би требала Црква да промишља. Ипак, не треба заборавити да нам свештеник улази најмање једном годишње у дом, па није некад згорег мало испитати своју савест где смо осталих 364. дана у години ми бацали новац да би нам постајало тешко и мучно када свештеник треба да нас својим доласком подсети не на „порез“ већ на еклисиолошку припадност есхатолошком Царству. Свакако, тамо где постоји грамзивост и похлепа, Црква би требала да реагује, јер није умесно да се неко игра високим цифрама ако зна да му паства једва крпи крај са крајем. У том случају, сваки човек би имао права да реагује у Христовом маниру да такви свештеници „једу куће удовичке“, макар и остао без одређене свештенорадње јер није његова или њена одговорност пред Богом. Не треба заборавити да, слава Богу, још увек има појединаца који знајући да имају сасвим довољно, или избегавајући саблазан других, не траже ништа за своје парохијске делатности. И права је штета што се изгубило оно прастаро „колико дате“ јер у том случају народ би давао и више од очекиваног, па имамо те малодушне ситуације код неких свештеника да унапред одређују абнормалан износ мислећи да неће добити довољно.

Све у свему, ипак, новац је остао изазов за многе, како за клир тако и за народ, како у губитку жртвеног контекста, тако и провокацији самоискушења које још називамо незаситост. Остаје само неумесна недоумица зашто су погребне услуге и обреди најскупљи и да ли још увек постоје они клирици које је Христос називао ждерачима кућа удовичких?

Advertisements