Дуго смо се либили да покренемо једну овакву деликатну тематику. О њој не воли пуно да говори ни клир а ни монаштво. И добро је да је тако јер су свесни да сам проговор на ту тему већ уноси неку врсту немира и мрачног адреналина. Свакако, поента је у опрезности при оваквим садржајима јер постоји специфичан слој хришћана који стварају неки девијантан култ од оваквих тематика на уштрб еклисиологије будући да на периферним стварима постављају епицентар сотериологије. И Свето Писмо и пракса многих Светих Отаца и стараца Цркве је доста говорила на ту тему па се овде нећемо задржавати на већ виђеном.

Проблем демонизма код хришћана нема нужно анатемичан карактер јер се сатани не предају само одлучени, нити само они који изван Цркве битишу,  него и они који се увек изнова преиспитују за доследност крштења у Господу. Ту се само отвара питање да ли су сви они који су изван Црквеног покрова нужно под влашћу „негативца“ јер немали број светих говоре да пале нико не покорава јер ту за демоне, који траже увек оне ближе Богу, и нема посла. Зато само Крштење као одбацивање ђавола нема магијски призвук будући да након Крштења демон и даље може имати приступа човеку. То видимо највише из светоотачке литературе пустињских монаха. Такође, ни Причешће не мора бити нужан фактор истребљења непријатеља јер у Јуду уђе демон по примању залогаја Евхаристије. Штавише, сматрамо подложнијима непријатељу онима који су даровани многим благодатима, неголи оне који много гину у својим страстима далеко од Бога и палих сила. Јер, којима је много дато, много ће се од њих тражити.

Немају сви људи тријадолошку свест, то је дар свише. Али, непријатељ зна који су Христови па их не оставља на миру било појединачно, било друштвено. Но, то није тако учестало, па тиме ни тако скандалозно. Много греше они хришћани који преплашени том борбом не само да одустају од исте, но рефлектују своје  саблажњиве страхове на друге уместо да исијавају љубављу и према људима и према непријатељу. Суштина сваког искушења такве врсте јесте у непохуљивању на Бога. Ту се огледа сила љубави. Јер логично је да се пожали на једну ситуацију једном лицу које неки проблем допушта, али логика пада у воду када се то односи на Бога. Остаје трпљење. Бог дарује али Бог и очекује. Не тргује јер дарује и када ништа не тражи. Једини наум демона није само да наведе човека на грех, јер покајање и благодат ће поново дићи човека на ноге ако то жели, већ да га отцепи од Цркве, да га натера да похули на Духа Светога. Није само сувишно да поменемо неколицину парафразираних савета, у контексту демонолошких стратегија: а) један другог увек нападају али се уједињују само када треба да повреде човека, а онда се враћају на узајамно разједање попут борбе паса; б) ако демон не може да савлада човека одлази по јаче демоне или ако и њима човек одоли онда опседају оне које човек воли да би преко најмилијих извршио пад човека; итд. Један светитељ ће рећи да демони више ликују када након много година једном оборе сталоженог и врлинског човека, неголи онога ко се изнова сваки дан ваља у бљувотини.

Благо ономе коме не пада на ум не да заропће у време невоље, јер чини се да то по слабости мора свако, те се некада нема снаге ни за молитву, и мале су шансе да се не заропће на Бога када жалац удара. Литургија има исцелитељни карактер јер то јесте својство благодати, али то не значи да је тиме све задобијено и да не може бити још горе или још боље. Мишљења смо да личност може идентификовати противника по страшним мучнинама у телу које долазе ни због чега а да човек може бити сасвим психофизички здрав као што могу и да праве пометњу у комуникацији са другима такође ни због чега а да човек нема искорак према ниједној врсти сукоба. Прво производи раслабљеност и нетрпељивост а друго неспоразум и дезоријентисаност. Наравно, постоје и други мотиви. Неки аутори говоре о страшном немиру, о страху који једе кости, неке непријатељ напада само у сновима, итд.  али сваки човек има своје искуство. Притом, треба нагласити да овде није реч о психолошким синдромима или неким менталним обољењима, али када то смо већ поменули није згорег нагласити да хришћанин треба да има свест да није сваки биопсихолошки дефект демонолошког порекла.

Ипак, многи аутори ће се сложити да реалног демонолошког насртаја ретко има, па ће ставити акценат на слободи човечијој, да је она та иницијална каписла која бира грех и мимо неког фамозног наговора, чиме човек пре потире своју одговорност пребацујући је на сферу других, макар то били и демони. Монаштво данашњег калибра ће истаћи да чак нема ни пуно реалне демонопоседнутости, да је њихов проценат веома мали, и да чак има случајева где одређене личности пре умишљају демонске насртаје, или их чак призивају, неголи што они заиста наносе валове смућивања и грешења.

Данас смо у опасности или да превише истичемо демонолошку сферу као да је наводно та сфера  мерило хришћанског идентитета а не Бог, или да је у потпуности тотално запоставимо изговором наше аутоимуности на „наивне бајке“ која вређа нашу хришћанску сујету у име на пример политичке теологије или догматског усавршавања сопства, или пак заузетошћу другим нивоима постојања на које наша оцрквењеност треба одговорити. Јер се превиђа да ако ми не мислимо на противника, то не мора да значи да он не мисли на нас. Ђаволијада јесте свезана Христовим Васкрсењем као бесан пас на ланцу али мало кад имамо увида да својим актовањем долазимо на посед тог пса за којег постајемо лак плен. Не помиње га Христос узалуд поређењем са неуморно гладним лавом (1. Петр. 5, 8).

Advertisements