Димензије поста многима стварају невероватне психолошке идолатрије и аскетске фикције, било да се ради о хипероптимистичким или наивно суморним круговима, без улажења у суштину проблематике. Једно од таквих је дељење времена на „пре“ и „после“ поста. Код аутентичног хришћанина те дихотомије нема. Код њега је циљ свевременог интезитета, не јер је надмено изнад правила које је прописала Црква, него јер ставља акценат на стицању „посног карактера“. Јер, докле год унутрашњи динамизам није усаглашен са спољашњим подвизавањем, отуда се и спољашње јавља као дефект, сувишак, извитоперење и оног актовања за које се човек труди да преиначи у врлине.

Ако, дакле, акценат није на стицању посног карактера, а посни карактер није само у јелу и пићу (као што није ни сувишак јер итекако уздржање од хране опомиње унутрашњег човека како да поред телесних токсина каналише и оне непневматолошке отрове) онда пост који постаје циљ сам себи без евхаристијске димензије, не само да не треба да постоји  него је штавише грех. Да не улазимо сада у мотиве, јер комплекс виталне  линије не штеди једне, као што ни оне који тестирају границу издржљивости не штеди на други начин.

Погледајмо изблиза, један од фрустрираних примера „типикарења“, колико само перипетија имамо са употребом рибе за време поста а да нико не уме да одговори како се та животиња од свих осталих може јести иако је животиња. Нећемо сада улазити у монашке типике и колико непотребних рефлексија постоји у парохијским домовима. Једни говоре да је риба дозвољена јер је Христос прво себи призвао рибаре; други говоре да је риба у употреби јер су се тако ословљавали хришћани и Христос у првим вековима за време гоњења; трећи да је реч о риби јер је она била храна за сиромашне па тиме доступна свима;  неки говоре да је разлог допуштења због хладнокрвности рибљег меса јер су друге животиње топлокрвне;  неки иду тако далеко па кажу да риба има част јер је преживела потоп; Са друге стране, имамо и екстремистичке примере, јер неки чак истичу да је РКЦ негде око периода раскола јела даброве сматрајући их морским животињама па их је тиме увршћивала у посан јеловник; неки да се у РКЦ као и код неких православних Грка данас користе јаја и млеко за време поста; итд. Међутим, ова селективност нам не може дати задовољавајући одговор. Може нам само показати како се скреће са оног суштинског, егзистенцијалног курса, а то је одухотворење сопства Духом Педесетнице који не престаје да излива „огњене језике“ и дан данас на сваког придошлог на Сабрање.

Све ово само треба да покаже да стварање некаквог механичког концепта од контекстуалности поста, шематског укалупљивања у некакав образац, услов или утопију поста, само потире слободу човека да адеквативно, позитивним приступом, увиди сврсисходност поста у једној неусиљеној клими православља. Јер, мало ко увиђа да пост колико год био плодотворан и одскочна даска за присније сједињење са Богом, није мерило безгрешног карактера, ни аутопсихолошког побољшања расположења. Човек је подложан промашајима независно од периода прописаних постова чак и када се труди да осмисли своје „постовање“.

Ако пост, дакле, постаје издвојен из своје еклисиолошке матице са фамозним декларативнонецрквеним исповедањем вере, притом овде не мислимо на формално прибрајање Цркви, статично присуство на Литургијама чак и оних који иконизују есхатологију, неминовно је да се тако прекине благодатни континуитет иконе према свом подобију. Јер само нестворене енергије јесу онај вредносни критеријум који пресаздавају човека и уподобљавају његов лик ка архетипу Христу. А то није улога поста.

Зато, вратимо се „посном карактеру“ јер је његов домен у томе да човечију индивидуалност, психологију, тело, личност, целокупног несецираног човека опомиње на смиреност, упитаност, савесност, самонеупадљивост, итд. надасве да га изнова подсећа на Бога, на догматско узрастање, а што може и дужан је чинити као акт одговорности и изван окриља прописаних постова. Јер ако неко пости јавно, и чак исушује своје тело до максимума, а добре воље нема, осмеха нема, љубави нема, о каквим пројекцијама поста говоримо? Зар такав пост није много веће зло него да човек није постио уопште? У супротном, лако је уочити девијације да када отпочне време поста, многи људи почињу наједном да глуме побожност и велика хуманитарна дела која дотад нису постојала, па кад се време поста заврши, одједном скидају маске које су дотад носили и почињу да се враћају на пређашњи ниво сопственог постојања без јасног увида и жеље да задрже једном освешћену есхатологичност, и под условом да су је за време поста уопште освестили, а тако су ради и злуради да се опомињу неког „посног стажирања“ као да су њиме учинили нешто велико. Зато је многима димензија поста равнозначна неком аутопричешћивању, самоциљу, алтер­обожењу, а да ништа од тога нема удела у Чаши Господњој која је заправо једина стварност новог Еона и једини критеријум личног освећења.

Једноставно, да бисмо дошли до базе смирења, рецимо да онај који пости не размишља о свом посту.

Видети још:

О духовној монотонији и онима који траже “посебно време и посебна дела”

Advertisements