Има заговорника који проповедају да Христу нису потребне молитве већ нама људима. То би још „пило воду“ када се том изјавом не би претпостављало осуђивање оних који још нису осетили Божански призив кроз Крштење и Евхаристију. Међутим, када Христу не би биле потребне молитве, шта би онда значиле речи у Писму да Дух се до сада моли уздасима неизрецивим, како вели апостол, или, на који начин би Сама Тројица комуницирала између Самих Себе а да овим питањем не доведемо у сумњу Тројичну Љубав као мерило Њиховог односа? Онда као да људска молитва постаје известан монолог без жеље да се чује одговор Божији – а где је ту онда дијалошка синергија између Бога и човека? Самим тим што се Исус обраћа речима људима, и немало пута у Јеванђељу видимо да се молитвом обраћа Богу Оцу када твори чуда или изговора првосвештеничке речи на Тајној Вечери, што имамо осведочено у Јеванђељу, видимо да је Њему итекако стало до општења јер је општење потврда искреног односа који се зачиње у љубави и прихватању истине. Молитва је разговор са Богом а НЕ монолог са Богом Који не чује, Које не види и Који не говори.

Advertisements