Свако ко греши сам себи пада. Не греши другоме јер други нема проблем који овај има. Тиме што се народ изговара за усавршавање у туђим гресима, то само показује колико пуно тражи да му неко сија као звезда водиља налик Христу. Та индиректна повезаност и зависност од других нас чини једним телом у којој можемо неугрожено волети ближњега. Народ жели да буде вољен на онтолошки начин али му то нико од створених не може пружити. У томе и јесте парадокс и недостатак. Зато је потребан нестворени Бог. Оно што припада нивоу онтологије ми спуштамо на друге ниже равни и у њима црпимо за себе и од других оно што онтолошко не може бити. То не може бити без дуализма и сукоба. Зато је разумљиво зашто је народ толико гладан светог човека у којем би увек могао наћи уточиште, утеху и награду. Али, народ не препознаје Бога у том Човеку Кога тражи. Чак и када би га попут демона препознао не би показао покајање него би пожелео да промени Бога у самог себе.

Advertisements